Отаџбина

10

КЊЛЗ МП.10Ш

љало је сваком ирнликом захтевати иародиа нрава, унаиредитп народно благостање. и радитп за његову независност. Марашлија најпре покуша са разоружањем Српа. али га Милош тако дочека. да је одмах ту мисао напустио. Вндећи да се власт Мплошева у народу све впше крени. Марашлија му стаде тражити ривале, који бп се могли с њпм боритп о првенство, п нађе «војводу» Петра Молера који ммшљаше да пма веће право на старешинство у народу од Милоша, сигурно за то што је се тек после првих победа Милошевих усудио вратитп из бежаније, п архнмандрита Мелентија Никшића, којп купившн у Царпграду епархпју шабачко-ужпчку. нпје желео ништа мање него да заведе теократску владу у Србпјп, као што већ беше у Црној Горп. Похватавпш доказе њпхове завере са МараШлијом, Мплош их показа збору народннх главара, алн уједно понуди да уступи старешинство Молеру. Пародни главари осуднше Молера и Мелентија на смрт, и примораше Марашлију да сам удави Молера, а Марко Штптарац убп «владику» који је хтео турском иомоћу да постане Господар Србпје. Али да би се осигурала зем.ва од такпх нових нокушаја. народна скгуиштинп , састав.вена од свију кнезова свију црквенпх старешпна, свпју кметова п главннх домаћина ирогласила је најсвечаније 6 Новембра 1817 Мплоша Тодоровића Обреновића за Српскога, Нњаза са иравом насљедства у његовој иородици. М илош је одмах приступпо унутрашњој органпзацији државе. Пошто је отмица девојака у оно доба бнла права беда за народ.то је најпре установно смртну казну за отмпчаре оне девојке, која је отета без њене драге вол>е. а лшнење чина н телесну казну за свештеника, који би се усудио венчатп на снлу такву девојку. Том приликом Милош оте у опште право смртне казне и помиловања од Марашлије, од народне канцеларије