Отаџбина

ДВЛ РАСТАНКА

365

— Знам. — Па њен Радојица Бата пљесну длановима : — Ама зар ?... онај... онај... ове овде ? — Ја... порасла деца. — Е брате, поче се бата чудити. — Па шта велиш ? рече Милета. — Па велим ето... како ти знаш. — Да је дамо ? — II ја велим ! Рекоше и осталнма. Свима право, само Перса батина поче да замеће, како има бољу прилику. — Боља за бољега, рече Милета, па то и оста Кад свршише међу собом, а Милета узео после Росу до себе. — Ама рођена, ја уснио ноћас нешто. — Шта си уснио ? — Сннм к о дош о мени овај Радојица, па вели : «Дај мп Милета Росу...» Роси букну образ. — Питам га ја : зар баш да дам ? «Јес, вели, ми се пазимо".. А што то, рек'о, не рече она мени, да се ви пазите. «Не може» каже «срамота је !» Она лоче очима од пете до пете и чисто подиграва као да је на сач стала. — А велим ја: кад би је ја дао нешто овом : Мојсилу би л погала? «Би ја шта ће» вели он. Пуче копча Роси под грлом. а прегачом покри очн II Милети овлажн око. — Жи ми, вели, све ја знам... Даћу ја тебе за Радојицу, ако је он сирома... А она да се угуши. — Не дам ја, да ти за својом срећом плачеш. Весело као у сватовима! И док се тамо коло води, а Милета засео с некима уз астал.