Отаџбина

364

ДВА РАСТАНКА

тебе одрећи... знам јањега... Он је...—Неко у кући приклопи вратима, те Роса зађе за кућу, а Радојпца одбгг преко друма. Кад све умуче а Мплета оде своме вајату. Дође и том крај ' знао је он да ће и то стићи, ал' све је одбијао до сутра, док и тај дан стиже. Ил бн ваљада хтео, да код њега самотује као заробљена. Заболе га срце до срчанпце, ама лека му нема. II зар ако је себе ломио, где ће му душа, да и другог поведе истим путем... А може. Може јој пресећи радост. да се више и не зарадује... Његова је реч, види, гоенодар. Тешко му је, види, растати се... ама шта ће ! Мало дана па ће и њега време по врату и док он мртав труне. зарда се она жива сарањује! И кака би та милост била, да јој се срећи не зарадује. Ето му себе и нек мери том мером, па зна како је... Растављао се некад и горе, па сад чини, среће њене ради... Кад грану дан, а он се дшке бати. — Ја, вели. бато, кад узе' Росу, ја ти реко' : да је чувам и да је удомим. — Јес', вели бата — Па ја је. видиш, очува' па јој сад и прилику нађо'. Само знаш... Твоја је впше но моја и да те прппитам. Ти не ћеш гледати на богаство? — Не ћу брате. — Ни на каку велику кућу ? — Јок брате. — Но здрава и млада ? Ј а. — Добра и поштена ? — Ја. — II ком' је имање здрави десет ноката? — Тако брате. — Е... ја јој таког и нађо! знаш ову Милицу ? — Ову овде ? — Ја.