Отаџбина

ДВА РАСТАНКА

363

— Довео ја шта ? — Да нпје, велим, одбегла ? Милета прнвн веђама Што то да пита ? II шта зна он ? Тек бар не би рек о, а јес' му некако да све преза. Кад једном да изађе ноћу нспред куће, чује разговор изнад куће. Зазре очима према месечини, кад има шта наћи. Роса с неким до плота. — Ама не марим да кажем — вели Радојнца Миличин. познаде га Милета по гласу — не марим, среће ми; но се бојим дочекаће ме наопако... Шта ћу ја, што сам сирома, а не знаш ти ! Не би ја дао ове руке за Мојковићево пмање. Али шта могу... док оно нена боловала и док умре... оде вала пола. па сад док се то прикрпи... Него ти мо ш. Отиди ти само њему, па лепо реци... — Не могу ја никако, вели Роса. — Није то брате ништа: Рецп тв само : ја чико и ово и оно. . — Не могу. — Па зар за другога ? Роса ћути. — II за кога те даду ? — Јб не могу њему, вели она. — Па ако те тражи и овај Мојсило... тп да пођеш? Роса ћути и брише рукавом 110 лицу. Радојпца се одби од врљпка па узео једном руком за проштац. а очима гледи у месец. — Немамо. вели, мп среће !.. видим ја. Одо' ја са својом мајком самовати, док се несмирим... Причаће се после за ме. ко и за твог чнку... Вала^ ако не одем у свет, види ћеш... ја ето .. ја без тебе не могу... и ето па загрцну. А Роса само рукавом ио очима. — Рекол ја : ако што ја започо. дижи руке!... Кака срећа !... Ја овај.., па и ти. Кажем ја теби : беш ти са мном, па ћемо после ласно. . аја !... Знам ја. не ће се он