Отаџбина

362

ДВА РА.СТАНКА

А кад пристиже Милетина спиовица, лепше цуре на дан ода да не нађеш... ко капља! Вала сушта Гроздана... Очи јој оваке, па она боја и поглед. ама свилу да испредеш Па она румен од образа до под грлом,.. вала да су је стопут моловали неби је лепше иснисали. Трепуше као гар а дуге, и кад очи сведе чисто засене. Па веђе као упреден ибрашим и савијене више ока, к'о да је којп смишљо како ће. После она прса и она снага, мислиш стопило се, па нит знаш гди је једно утонуло, а друго изднгло. II што је јогп Милета окитио! сјајн срма на њој, да не мо'ш гледати. Па ниска дуката о врату и правп мерџани. II онај јелек извезен у ситно... не би , славе ми, знао краја наћи. Мора да је мајстор очи нскапао док га је начинио. А срца тичијега! Да се натпева с њима од зоре до мрака! Нит је прође мука кол ко за црно испод нокта. Прибила се уз Милету, те јој свако други к'о и комшнја. Ако је кога да замоли — њега ће, ако је коме се похвали — њему ће Шта и шта пута она с њим заседне те јој он прича о њеној мајци: како је девовала и како су сватови били, па још и чича Петар довео «банду»,. послен кад је умирала, а она рекла, да зову њега и кад он дошо, а она заплакала, па, вели^ и њему препуче срце, те и он плакао. Па кад су некад билн на вашару па ударила киша .. киша, вели, као поплава, а он скпнуо свој гуњ те она метла на главу и како целим путем говорила: Бог да прости ,'ваки гуњ!... II кад је Роса била мала, како је чув'о. Па како се оппо кад га је први пут зовнула: чико! II како је она као Гроздана... Пева к'о она !.• Тако вели, и оди... — А јел била лепа? пита га Роса. — К о и ти ! А њој бо ме мило. — А је л' њу бата довео?