Отаџбина

ДВА РАСТАНКА

361

— Ето ви'ш! Вала Богу ето и сина имаш, и да Бог да п бољу срећу дочекао... па велим, кад ето заоста иза вас.., што је било, било... велнм ти, кад своје немам, оно ми је твоје к'о и рођено... Јел ? — Јес , вели бата. — Па ете... ова сна Перса... знаш, имаће и своја посла... жеиа је брате, н носле није знаш затечено као и рођено... те да нешто не смете Росу. — Добра је Перса, велн бата. — Ко рече да није, тек... знаш сам шта је рођено а шта затечено... па ја .. ето дођох... да овај... Знаш шта? Дај ти мени Росу. да ја за њу бригу водим... да је ко моја. Бата се разрогачи. — Како ће то бити! — Ето како: ја да је одевам. ја да је чувам... послен н да је удомим... да се каже, ка да је моје дете. Стао бата о том' да размисли; чудно му дође, па се чисто забунио. — Ннје то ништа... једна смо кућа, тек волим је, велп Милета — Не браним брате... ама, како да речем... шта ће се, велим, казати?.. — Шта има да се каже: Нема своје па узео синовцу као своје... није то како чудо. — И узми је! Милета савн руке бати око врата па заплака к'о дете. — Вала ти бато... а ја... ето оживе/ — Е, е... погле јакб... Шта то? поче бата на Милетине сузе. — Од радости, вели Милета. У кући свима ираво. Оно и дотлен је ко његову гледали, а сад се баш преломи. Само батина Перса рекла: — Није она мени тешка! — А мени је за срце прирасла, реко њој Милета.