Отаџбина

360

ДВА РАСТА.НК А

те га оборп на постељу п за мало, па п он пође за њом. А жалио је без прилнке. — Да ми је, велп, боловала, лакше бн ми било, ал' овако, к о да ми цвет у ватру паде... Живо ми срце однесе! Већ свима је не мож' вшпе бити жао, ал' Милети као да је небо пало на главу. Дође му да пл>уне на жнвот. те да мете главу под точак. Па му ваљаде пуче жуч, те се и грдно озли. Ако је код стоке, да је помлати. Ако је међ светом — да се побије ! Кући дође а натмурио се, ко да му сунце у очн пече... ко звер ! Само што му очи засветле и што му мекне око срца, кад узме малу Росу Грозданнну. Чини ти се благ је као јагње ; По некад се с њоме заборавн, те га превари дан, а он с њом. II право да се рече : на његовим је рукама и одрасла. Код њега проходала ; њему и прву реч рекла. II кад одрасну, ако је коме да се зарадује, своме чики највише. А њега и не пптај. Рођенијег рода и не рецн! * % * Прође време по внше, да се и годнне заборавнше. Што је било, било ! Сваком ново пред очима и тако ће, док редом не осване сваком свој дан. После Богу на истину ! Већ се на чпча Петра и заборавило, а Гроздане се сете као лепа сна. Бата се опет оженно, само од Милете дигли руке. — А шта ће ми, вели , сад жена ?.... Пма ове деце да дворе, а ево мн и Росе као да је и моје дете.... Не знам вала, ама тешко да би се н своме впше радовао... послен н прође моје, па велим стиже жито под срп, и шта ће му киша. А кад бати родила друга жена сина, Милета чим му рек о: срећно! па одмах : — Знап! шта бато ? — Шта?