Отаџбина

ДВЛ РЛСТАНКА

359

У соби тишпна. Светлост од кандила просула меку светлост по собп, иа де је заклон дохватио исписале -се свакојаке шаре... Гроздана диже капке с очију; она јој светлост дође пожутела. Ману оком норед постеље, ге се загледа у оне шаре по дувару, док јој се прнвиде нечија глава... ама баш очи цакле ! Она одби поглед, ал чисто осећа како је оне очи гледе... Па је узмучи нешто од тог погледа, те јој ударише жмарци по телу. Зажмуре, да се од тога скрије а оно пред очима, па је час црно ко гар. час бело ко снег, и од једном порасте, па опет мало мајушно.... Док јој то пређе а она на некој пољани... а но њој трава до колена. Зеленп се око ње, па она боја чисто гризе очи... Па као наишла на дивљи каранфнл п откннула... Лист зелен чисто пламти, а цвет ко крв црвен... да сагори од сјаја. Па од једном из траве на њу грдна змијурина. Усправила се до половице иа право њој... палаца језиком и све њој ближе... све ближе... а у ње к'о нема снаге да побегне... — Дадо ! јаукну Гроздана, па ко лко је дуга паде на сред собе. Прискочи Јока те је као мртву диже до постеље и закука из гласа. Како који улети у собу а он већ к о бунован : шта је ? Шта би ? — Болна је Гроздана... но трч те који до Милене да одмах дође... овде је нађо : јадно дете !... Нек понесе шта зна... а врела је, врела к'о жива ватра. Видла сам ја синоћ... нек донесе и водицу ону : кажи само : водицу, зваће она... Помози боже молим ти се—и стаде се крститн, док јој рука не сустаде. II како тада падс Гроздана, петн је дан и саранише. Немаде јој лека ! Паде та жалост у кућу те им леио душа замре. Чича Петра поремети из корена, па нешто године и то^