Отаџбина

338

ДВА РАСТАНКА

и корсем зажмурно да спавам, а она мени око ногу, к'о маче «дај деда пару... дај пару» а ја лагацко спустио двајеслук крај ногу а она нашла па радости до неба... Вала знам ја... чупаћу се ја с овом мојом бабом, бит не може ! Ете ти је тек : „Море не мази ми дете!» Ајде бабо својим путем, велим ја... «Ама ннје оно само твоје» А ја чпје ? «11 моје је» неће бит !... Па дај дете међу нас... Она вели... «од мени !» а ја од мени... а дете нраво мени... Пе дај боже да се грешим.... ама тол ка срећа ! У кући и радост и метеж! Гроздана како се породила још у постељн, па је пос о око ње. Бата с прва дође као да му у ушима звоно бнје, забунио се, па не зна где ће. По сто пут га наиђу : «Уклон -се море !» «Макни се малко, шта си се испречно !» А он с једне сметње на другу. Кад би шести дан по „главосеку,» а Гроздану нешто чудно обузело. И кад паде мрак спопаде је ватруштпна, да сагорн. Букну јој силна ватра пред очнма, к'о да јој се запалише очни капци. па се после разби то у ситне искре те сукнуше ко вртешка; на прси јој се нешто навалило, не да лепо, да дане... а у глави мука и занос, чисто јој се љуља постеља. — Дадо ! викну Јоку. Јока буновно диже главу. — ПГта је сине ? — Ко је то ? А Јока ману очима по соби. Види никог нема. — Нема нико... сннла си ваљаде шта ? па јој приђе н превуче руком по образима. — Ал' си врела дете !... Боли л те шта ? — Не боли. Седе Јока на постељу, па се подними рукама... Сто је мисли обузело... па док се разнизаше, а дремеж на очи. Јоки клону глава, а сан је савлада.