Отаџбина

ДВА РАСТАНКА

357

кући као зла ајдука. Како би и могао рећи ? После, зар му је и овако мало! Тако сам, а с Грозданом, као са сестром. Да она што рече, и он чуо, па њој срце ма шта заискало, ман ако тога нема. не би га она добила. Једном јој... шта је то !... једном јој прсла ниска манистре око руке. те се просуо онај ситнеж. Гроздана да заилаче. — Пх, вели, сутра ћу код кума, а тако ми ово лепо доликовало. Не би велп жалила, да сам жут дукат изгубила. Те ноћи оседлао Милета вранца, па у варош. Пре сванућа дигао газда Јову. да му да манистре. — Шга је тебе спопало од ноћас ? вели му Јова. — Дај ти то мени. па ако ћеш спавај после до мрака. Па зором стиго у село. Онако на коњу наиђе на Гроздану. — Где си ти тако зором ? запита га. — Био мало до чаира.... па ев шта нађо уз пут, и даде јој ниску. А она као дете затапка рукама, па брже у кућу, да се похвали. -— Благо менп шта ми златан доно !... Благо мени сад ћу код кума. II с оном ниском од једнога. до другога. А Милета не би био радоснији, да му је јутрос Мојковић поклонио своје имање. Тако протече јаче од године и ишло би дал>е ко мирна вода: да се не деси нешто, те се све поремети. Око светог Јована главосека, роди се чича Петру унуче од његовог бате. Стари Петар весео, да га не мо ш сносити. Где стигне а он о принови. — Волијем вала, што је женско сто пут... Ама зар да ме она руком по образу помилује н да ми рече дедо ! Прости боже ама... толка срећа ! Па ја седнем