Отаџбина

356

ДВА РАСТЛНКА

— Па док се уда наша Мара. А Мара јо дете, нема је ово.шшна. — Бог стобом синко, ве.ш стрина, Мара је дете. — Пораснуће И бата га иитао — Да л ти се није она твоја?... — Шта ? — Удала —- Нисам ја ни имао своје... од куд ће се удавати? — Ниси ја? — Реко л'за коју? — Пнси вала, ама... — Ко шта? — Ама велим, кад ето... ја мога, а ти нећеш. — Ко то вели,.. Ваљада не ћу сутра да мрем. — Оно јес ... Ниси ти да речеш престарио, а опет... није то, да виш 'рђаво. — Шта то ? — Да се оженпш. — Е ? А бата се чисто растопи. —- Море мани... ја вала.... дивота! Чича Петру опет казао — Бојим се чико .какве напастп, те да ову слогу замути. па би учинио како чудо од ње, да иструнем у гвожђима. Бо'ме од тог и чича Петар зазире, ал оггет ко зна како ће бити. — Ваљаде не ће она једна ударити трулом даском..и послен доклен ћеш тако избирати? — Док се. вели. на добру не намерим. — Да Бог да ! Тек сам ти се ужелео сватовати ! Виде лепо Милета, да ће тешко издржати до краја тим путем. Оно док се иитл . пита , а кад се узме нагађати шта је и како је, неће имати чега лепог чути. А да каже шта му је и како му је, гледали би га у