Отаџбина

23

ДВА РАСТАНКА

355

А бата, кад све прође и кад се све смири , дође бо ме некако другачи. Ваш да речеш : к'о и остали људн ! Није внше ни онако тепав . ни завезан. Види се лепо, друга снла из њега проговара Од ње свима лепо п све лепше, само Милега завенао срце ибрпшимом и како дан даље, а ои све јаче иристеже, ...да не прсне По некад обигра цео атар док сломије своју муку. Тако носедали једне ноћи испред прага. Месец пун и јасно сија, а још ноћ с прве јесени. те као да је бож ја наслада. Седе тако и разговарају, како је ту скоро биров Гаја нашао код воденпце утопљену девојку. Милети из присенка пале очн на Гроздану. Леио јој види лице како се бели према месецу... па она снага па она облина... Толико је пута таку пред собом гледао . Док му се око не упи, те га докопа нека страшна мука, као да му ко мутља руком по прсима Удари му кроз живот нека бесна ватра те не виде свет око себе... Дође му да је дограби к'о вук јагње па с њом у планнну... А кад зангра жила под грлом, а он као бунован ђнпп и јурну на ннже — Шта би то Мнлети? — учини Јока, и сви потегоше очима за њим Бата нашо да погоди. — Сетио се ваљаде чега! Сутра дан стао Милета пред икону. — Хвала ти Боже кад ме чуваш! Други пут и горе. ппак образ му је као сунце. Кадсе отевреме по впше, стадоше га женпти. Бранно се он како је знао и умео, ама кад се шга прикрпва, сметено се језик креће. Све што рече није бо'зна шта! — Сви се твојн оженпше, ве.ш му стрина. — Треба им радина. • — Оно јес' треба... ама и нпје то. Доклен ћеш тако самоватн ?