Отаџбина

БИТКА НА КОСОВОМ ПОЉУ

417

н.има окргпаја у Мачви Међу тим и сам Угарски краљ је подоз ■ ревао и на Лазара и па Твртка. А поред тога је ту велику улогу игра.ш српско свештенство. које неје могло мирним оком гледати, како католички поповм шире своју пропаганду. — Све су то биле сметње, које не дадоше да се Срби уједине и зајешички стану на браник своје државе, свог народа и незаписности. Турцима, који су добро знали, куда поди Лазарева политика, који су добро знали, да се ради на споразуму и на остварењу савеза, то свакако неје ишло у рачун, те су за то и гледали, да сирече тако важан и опасан савез. И они су своју цељ и постигли. До савеза неје дошло и тако они несу потукли савезничку војску, бар у правом смислу речп, већ чисто српску; где се можда нашло нешто других елемената, који су као добровољци дошли. Од суседа се једино за Босанце зна, да су учествовали у косовској битци, а за друге не. Шта впше не зна се ни за саме Зећан \ да ли су били на Косову. О Албанцима, ГЗласима, Мађарима и још неким не треба ни говорити. Тај бој, који се био на Косочом пољу 15. јуна 1389. год. био је одсудан не само за Србе и јужне Словене, већ за све народе на балканском полуострову. И како је та битка врло важна, то је она ,1ош историјски слабо расветљена. Она се још палази у црној тами тако. да скоро никакав зрачак не може тамо да продре. — Полумесец одржа победу над крстом. Последице те грозне и очајне борбе и даиас се још опажа ЈУ. Ј е Р Турци су све рушили и палили, становништво убијали или у робство одводили и тако напред ишли. Па и ланас, кад ће да се наврши 500 год. од како Срои страдаху на Косову, имаде још браће, која љуто пате и цвиле у тешком ропству. И најсветија задаћа и познв оживеле краљевине Србије тај је, да се побрине, да и друга браћа угледају што пре оно лепо сунце слободе. С Лазаром паде онај бедем, каже Ламартен, који чуваше западну Европу. Витком на Косовом пољу освојише Турци капију, која је водила даљем освајању. Како су слабо знали о косовској битци и сами савременици показује тај Факат, што су на западу, нарочито у Италијп и Француској држалп благодарење за победу Хришћана над Мухамеданцима. Пораз српске војске неје никако плод Вукове издаје, всћ је, као што лепо каже Ч. Ми.јатовић. резултат многих несрећппх прилика: земЉа је била унутрашњим ратовима исцрпена; овде, ондс владаше још незадовољство и огорченост; алијансија се не мога остварити ; невероватна тромост и оскудица у енергији на западу ; дивна оргавпзацпја ТЈрске војске; тога се и сам Лаоиик дошче, ОТАЏШША КЊ. XXII св. 87-ма 27