Отаџбина

БИТКЛ НА КОСОВОМ ПОЉУ

421

кад му се пружила прилика, он је не употреби. Срећа је била у више маха Србији наклоњеиа. али СтвФан не умеде да се корист^г. Никад не бсше толико заплета, као за његове владе. Народ се још сећао биткс на Косовом пол>у; још се меје навикао на ропски јарам. Све је то могло да залечи рапе и да поправи стање стварн. По СтеФан пешто оклеваше н отезаше ; а прилика му је најзгоднија била, кад се изродише они силни ратови уТурској.и кад им је држава у у основи уздрмаиа била. У савезу с царем Манојлом и Жигмундом могао јс лако учинити крај турском господству у Европи, али он пропустн све, трошећи своју земљу за туђе госиодство. Последње године несу ништа друго нсго борба против неумитне с.мрти, ко.ја прећаше да покоси све ерпске зсмље. Ђурађ је све покушао да спасе народ свој и да га сачува од пропасти ; али не би срећан. Он мораде да иде током ондашњих. догађаја; нити је био у стању да ток ствари на другу страну скрене. Многи му пребацују вероломство н лукавост; алп кад са зна у каквом се тешком иоложају оп налазио. мора му се опростити. Његова кривица пеје већа нсго СтеФннова. Он се налазио у теснацу између два неирнјатеља; с једне стране 'Гурци, с друге стране Мађари. Али он ипак неје онако трошио народну снагу у турским ратовима, као СтеФан. Он јс увек гледао да се извуче преговорима и обећањима. Ако је дошао у опасност, он је потражио Угре. .Те ли та опасност отклоњена била, одмах је окренуо леђа, јер му ни Мађари нису добро мислили, те је опет сам за себе радио. Рлавна цел> његових радова била је та, да својој отаџбини поврати независност и слободу Политика његова састој&ла се у том: да пусти 'Гурке и Мађаре, да се они између себе крваве и слабе, да би он тако лакше ослободио и спасао и народ и земљу. Али на жалост, лоше је среће бно! Да је он на влади био, кад су се Турци између себе крвавили, то би се смелп надати, да би он заиста учинио крај турском гооподарству. Сада пак је већ касно било. — Зато не треба онако строг прсма Ђурђу бити, нити му подметати, што никад ни помислио неје. Ђурађ је заиста већи пријатељ Србији био, него многи писци, који онако нсмилостиво наиадају на Ђурђа. Он је све покушао, што се могло покушати; он је све жртвовао, што се могло жртвовати. Па је ли он крив, што неје пмао успеха ; што му срећа неје наклон.ена бика ? После његове смрти (1456) наступише жалоснп дани по Србију. Она је већ била на издисању; а ирнн гроб оног дугог и тешког робовања чекао је само на онај тренутак, када ће да прогута ернско царство и српску слободу. Год. 1459 упадну Турци у земљу и униште и оиу сенку српске независности, Србија постаде турском