Отаџбина

426

Д А 3 А Р

под заповест Цареву и Лазареву, а по свршеном боју да се свега одрече ; да се уклони у манастир свој, и да последње дане своје посвети Богу ... Мени отац цовери то важно посланство. На крилима тврде вере... а пун среће, долетех Цару. падох иред њим на колена и узвикнух „Милост царе, праштај ! Милост и опроштај дели и Господ, тпм пре његов помазаник... Праштај!" На тај вапај царево срце задрхта благошћу. очи му засијаше милошћу; али у један мах трже се, погледа у Лазара, Лазар у Вука, Вук одби немо главом, а Лазар грмну хладно и строго «Не царе, нема милости и опроштаја издајнику и одметнику!" На те речи ја сав задрхта. крв ми јурну у главу, те завапих још једном „Милост, Царе, угледај се на Господа »... Цар још једном задрхта, очи му се напунише сузама... погледа немо у Лазара, али његов ггоглед оста строг и хладан. Ја се тада окретох живо њему, падох иред њега, и викнух «Милост, Лазаре тако ти нобратимства. тако ти наше среће и будућности!« Он оста нем и непомичан. Ја тада скочих, излетех из дворане. бацих се на шарца и долетех оцу... ја, који се, кад се он одметнуо. усудих да потегнем оштрпм мачем на њега, и кога, да ме срећно не задржаше. хтедох убити... и довикнух му «На ноге. Краљу Вукашине, у срцу Србиновом нема мплости, на ноге па у бој! Падни први као српска стража у борби против турске најезде и умрп за цело Срнство!»... Он крену војску. судари се и пропаде ! (Богдану) Ти знаш за моју молбу пред царем ; ти си сведок и борац из оног страшног и јуначког боја... опореци ако можеш ! Југ Богдан, Не поричем. Напротив. тврдим да је то била грдна погрешка и грдан грех. Али тиме што не поричем и што признајем оно што ти рече... признајемо уједно обојица да је сад исти случај, иста прилика: и сад смо у истом положају. у истом одсудном тренуку у коме се решава да ли да на ново клизнемо у грех, не користећи се искуством. у грех још већи и страш-