Отаџбина

42

С Л И В Н И Ц А

погрешке, и ја узимам на се одговорност за њих пред историјом. «Највећа је погрешка била што смо са сувнше мало снаге пошли у рат. Да смо одмах испрва мобилисали целу војску, мн би себи уштедили пораз. Цела би ствар друкчије испала. «Друга је иогрешка што смо веровали да ћемо имати да се боримо само са бугарским трупама. Управо то је била главна погрешка из које је потекла она прва што је мало којске мобилисано. Румелијске су труне саотавни део Турске војске. Нико није могао слутити да ће Порта допустити да јој неко узме тај део отоманске војске да га употреби под својом командом и за своје цељи. «Чим сам другог дана сливничке битке видео да не можемо продрети, требало је да сам одмах одступио, не упуштајући се више ни у какву борбу, док не би постигао равнотежу сила , док не би м'обилисао целу нашу војну снагу. Или је требало Сливницу узети једним ударцем, или се одмах новући, прикупити, појачати. па онда приступити решавању. Што смо у место тога ионова нападали, учинило је те смо имали непрекидну борбу у повлачењу која нас је борба дезорганнсала. «Осем тога и наша ватрена дисциплина остављаше много да се жели. То је последнца треће наше погрешке, што је наш кадар сувише мален за образовање довољног броја нижих чинова и за образовање довољног броја резервиста. Осем тога имали смо сувише мало ОФицира. Било је батаљона са 5 па чак и са цигла 3 ОФицира. С тога се никако није могла постићи успешна ватра противу непријатеља. Свагда се пуцало преко прве непријатељске линије. А за боље гађање при пуцању није било могућно спремнти нашељуде за то, што је кадар сувише мален , а рок војне службе сувише кратак. Официри су се добро држали и чинили су све што је само за човека могућно.»