Отаџбина

НА ПРЕСТОЛУ Роман Бертолда Ауербаха

(НЛСТАВАК) КЊИГА СЕДМА 1Ирмин дневник) Избачена на обалу — што ћу ја сада ? Зар да живим само за то што нисам мртва ? Много дана, много ноћи држаше ме ово загонетно питање као да лебдим* између неба и земље, као у ономе страшпоме тренутку када сам се низа стену опучииа. Сада сам се курталисала тог загонегног иитања. Сада радим. Хоћу да бепежим све што ми се деси. Ово бележење ослобођава ме. Била сам болесна. Кажу да сам била у грозници. Сада радим. Вејах испричала стара мајци какве радове умем радити. Од свега тога знања. овде се ништа не може да употреби. Она ме одведе у башту; купили смо јабуке, ко.је је чича Пера тресо. У то дође један човек који је хтео од Ханса да купи два јавора који беху украј пута, за дрворезе. То ми се учини као спас. Ја рекох стара мајци дп умем градити Фнгуре од иловаче, и да би ваљда могла ласно научити да рецкам и дрво. Сад сам већ шегрт у радиониди. Данас, у мрву недељу, кад се не ради, и кад је све у цркви. ја ово пишем. * Знала сам једног човека, ко.[и је био осуђвн на смрг, који је већ био ушао у раку, коме су били везали очи, на кога су већ биле пушке нанишањене па је номилован. Често сам га видела. Што га не упитах како је даље живео ? *