Отаџбина

Н А П Р Е С Т О Л У

449

У мојој соби нема огледала. Нећу себе никад више да видим. Само ови листићи нека буду.огледало моје душе. * Ах ова тишина ! Ова самоћа ! Као кад човек искочи из језера, па опет дише. Овамо горе, и на хиљадама тачака на земљи, била је ова тишина, док сам ја тамо до 1е хгела да учпним ону страхобу. * Оад баш дођох из радионице. Сећам се како смо често из летњиковца возали се кроза занатлијска села, како смо за који тренут заустављали кола да прегледамо радионице. Тада ме баш стид — ах колико ли је времена од онога доба ? — што само завиривасмо како други раде, па онда опет хајд у спремна кола, а они нека раде даље. Шта ли су радници мислили гледајући како се ми пењемо у кола ? Сад сам и сама ваздан за тезгом. * За што није свима религијама на челу оваква заповед : Ти треба да радиш ! — ? * Кажу да она рана брзо зарасге са које се уснама покупи крв. Теби, што те зову Краљицом, ја бих тако радо поснсала сваку кап крви са рањене душе твоје. * Ама да л' ја уништих оно писмо за Краљицу , или га је добила ? * Страшно сам се уплашила када ме стара мајка упита : за што сам то Краљици учинила да јој јавим што сам наумила ? * За што ? Ја не знам ни сама за што, само знам да сам морала, да је то било последње дело искрености, које се само собом извршило. Шта је нама стало до тога како ће се о нама мгслити после наше смрти, кад је наше биће посгало празан звек ? Тешки, мучни дани. Учинило ми се да ми је дужност да из моје скривености пишем Краљици. Старама.јкпн брат, један врло веран и услужан чоОТАЏБИНА , КЊ. XXII. св. 87. '29