Отаџбина

462

Н А ПРЕСТОЛУ

(На чисту среду) Данас је у кући тако мирио, замишљено. Свако чело посуто је пепелом и уз то се говорило: Човече, сети се да си прах и пепео! Ах, ја сад имам врло дугу чисту среду носле беснпх месојеђа! * Често ми изађе иред очи слика оне мисирске краљеве кћери. Све су хаљине на њој иструнуле. Гола, са распуштеном косом клечи крај свог отворенога гроба и мо.ш се Вогу. Када ћеш ме у се нримити свемилостива мајко земљо ? Сећам се простог а великог одговора Антигониног Креону, кад јој је саопштио смртну пресуду. — Знала сам да ћу умрети. Ти си ми само казао када! * Кад смо на само, Валпурга хоће да ми говори »Ви с< и да ме зове „грофицом". Све се преврће. Некада сам ја њему на само говорила „ти* а јавно... Ах. у све мора то да се умеша. * Валпурга ми донесе данас неколико саксија са цвећем у собу. Рузмарин. геранијум и леандар. Ханс је донео то цвеће од некаквог славног доктора који станује у дољи неколико сахата одавде. Баштован тога доктора има право да продаје цвеће. Валпурга ми донесе саксије и рече. 0) Ти си увек имала цвећа око себе. Ово цвеће дрнш се и преко зиме®То неколико биљака усрећава ме. Цвет не пита у каквој је саксији. само ако има сунца и кише. Шта ће онима у двору цвеће из отаклене баште? Они га нису нп садили ни негсвали, они се не познају, *

(Наставиће се)