Отаџбина

КЊИЖЕВИИ ИРЕГЛЕД

ства мора се најире довршити лажно свсдочење, па ток онда да се приступи кривоклетству или обратно, да се најире полаже заклетва па тек онда да се приотупи сведочењу, са ког она заклетва као свршено дело, постаје кажњива. Но у свему се слажемо са назорима г јАвакумовића у питању, да ли би се писање писма с намером наоилне изнуде и полазак на место, где би се писмо подбацило, моглочсматрати за покушај изнудс. Ово је нисац објаснио врло занимљивим случајем из нашега судства. Расправу о саучешћу писац јс нзрадио научничкн у потпуном смислу речи. И правник и неправник наћи ће овде лепе поуке. У овој расправи писац је савршенији од млогих немачких и Француских признатих аутора, којима се на млого" места примећује по нека празнина. Писац је брижљиво иосматрао да сваку празнину попуни, поделпв општи појам о саучешћу на своје најситније делиће и тако чу се ни са које стране не може пребацити непотпуност. Са овим смо исцрпели цсо на 62 табака штампан материјал из номенутог дела г. Авакумовића. Као критичар потрудили смо се да будемо у свему савесни. -5а то смо наводили наша мишљења на свима местима, где су сс наша гледишта рнзмимоишла са назорима пишчевим ; за то смо прелазили одељак по одељак и сваку расправу сравнили са делима признатих научника на пољу стране иравпе књижевности. Тако смо сада у стању, да са највећом савесношћу изречемо јавно наш суд о овом делу г. Авакумовића. Из целог се дела види, да је писац уложио велики труд око израде, да је у свима појединим расправама,' при свем том што се оснива на назорима великог броја страних аутора, у свему задржао ориналност, и да је своја гледишта сам стварао озбиљпом студијом и пажљивом судијском праксом. Овако би дело могло заузети угледно место у француској и немачкој богатој правној књижевности, а за нашу сиромашну иравну књпжевнорт оно Је у толико драгоценнје, што је оно у њој првенче. Ако г. Лвакумовић буде сретан, да у започетом правцу доврши ово де .10. он ћс правништву српском учинити већу услугу, но што замигиља.

у^<ЛЕКСА рАДУЧЛОВИЋ