Отаџбина

XI

л разумеше дело Милошево. Битка се свршила са потпуном нобедом турском већ између 1 и 2 сата по подне. Сунце је залазећи за занадне планине, видело Еоеово поље застрвено погпнулим и рањеним јунацима, видело је цвет српскога племства покогаен. и видело је два цара мртва. Ннкога није било да забележи последњи говор цнеза Дазара са господом српском. Шта не би данае ми дали да знамо последње опроштајне речи његове! Али што знамо то је, да су се ови јунаци надметали, да и у последњем часу покажу своју љубав своме господару. Сви су они преклињали турске џелате да нрво њих секу, да очима своЈима не гледају смрт свога доброг п јуначког господара! Да ли јога смемо да погледамо ка Крушевцу ?! Не, и после пет стотина година, погагујмо сузе племените једне жене. Спустимо завесу, али и кад њу спустимо чућемо плач и ридање целог једног горко з т цвељеног народа. Еонстантин философ који је најближи оним догаћајима каже: „тада не бејагао места у свој Србији, где се глас кукања и плач, коме равног нема, није чуо, тако да је ваздух пун тога био". Да, кнез Лазар, ко.ји се за живота трудио, да љубављу и у љубави за опгате добро, уједини. српске земље, смрћу својом ујединио је сузама сав српски народ. Има једно велико питање на које се свакојако одговара, а које је пуно интереса. Је ли у истину српско царство на Косову пало ?! ' На Косову је иао један поглавар народа српског, који се за живога свога није звао царем, али који се, проливши крв своју за отаџбину, у часу своје јуначке смрти, заогрнуо плаштом царским и увенчао венцем мученичким. У томе свечаном тренутку Лазар је постао цар свију Срба и за сва времена! Погннуо је један цар, за кога легенда каже да је винге волео царство небеско, но царство земаљско, али који је оно царство небеско, гато се огледа у чистоти и племенитосги срдаца људских, сгекао себи тек само за то и тек само тако, гато је до последње капи крви, и са последњом кани крви, бранио земаљско царство