Отаџбина

32

В О М А Р Ш Е

води државне, жилаво, помамно, неуморно. Шездесет му је и једна година (1793), рђаво види, још горе чује, Конвенција му је конФисковала имање, они махнити, јакобници претресају му кућу, оптужују га, жена му се и кћи потуцају, олуја са свију страна, главе падају као крушке под гилотииом, његова је забележана, а он као вечити Јуда јури по Холандији, тражи да набави за ону исту Конвенцију, која га поставља за свога агента и протерује у исто време (за време оне слављене, гениалне револуционарно-демократске владе, оваква висока политичка мудрост била је свакидашња ствар) шездесет хиљада пушака. Читате му писма из тог времена, жени његовој, па као да слушате кршење руку и пуцање једног очајиика. «Понеки пут се узмем иитати да нисам луд ; па онда, кад видим ону јаку серију, онај низ мучних идеја којима се трудим да се од свега одбраним, да све савладам, учини ми се да нисам луд. Али куда да ти нишем ? на које име ? где си ? ко си ? како се зовеш ? који су твоји прави пријатељи ? кога да учиним својим? Ах да ми није кћери моје, грозна би ми гилотина била милија од овог страшног положаја !» 2 ) —• Само што све то не чини ништа. Главно је, не напустити посао. Он покрај свега тога ради за пушке. Стотину начина измишља да их иреиесе у Француску, суптилнији и опаснији један од другога; 3 ),, али што није могућно, није могућно. Иод олујом се све крха и ломи. Рат бесни, новац му не птаљу, пушке су му се измакле, нема помоћи : крај и конац. Овде да је титан био, требало је све да напусти. Али, не. Кад се већ пушке не могу добити и пренети у Француску треба бар сиречити да не падну у руке непријатељу, Енглезима. И зато, наново на посао! ....Ово је да човеку памет стане; ово је скоро неприродно. Узимам своју јадну главу у обе руке; тражим ! ) 11м с1 П ? 451. 2 ) Ло.мени, II, 248. 3 ) В. у: Ломени, II, 470—480; Бетелхајм, 555—573 ; Скупљена д е л а. V, 169—447, шта је све радио, шта је веиггиие и издржљивосги утрошио на тај последњи већи посао свој !