Отаџбина

36

аргонауте на лемносу

Ијона Полако, полако сммо. Одлазе. 3. Бура се све више и више усиљава. у даљини се види лаиа« „аргос." после мале паузе лађа приспе уз овалу, уз весело клицање аргонаута. Јазон и Тифис излазе на обалу, са гомилом, која се растури на све стране. Тифис Да страшпе ноћи, Јазоне ! У гњеву, Богови вечпи Стресају морску пучину, и пеном прскају белом Внсове Олимпа светог. Чуј, како Фурије пиште И гребу рукама поноћ. Живога не чујеш гласа На пустој обали морској. К'о да је помрло давно Све, што се краси и крепи светлошћу божанског дана ! Где ли смо, Јазоне, сада ? .Јазон Ма куда — с нама су Бози ! Божанска промис'о мудра у цветну Колхиду шал,е Синове Бореје свете. Не бој се, крмару храбри, Већ скромно иди путем, којим те судбина шал»е, И мудрост, која нас штити. Тифис Ах, јадни Полуксе, јадни ! Јазон Шта чујем? Богови силпи ! Ти с тугом спомињеш горком, Љубимче моје драго? 0, кажи, ТиФисе, кажи, Шта беше с Полуксем љупким, да скрушен досадим Зевсу ; Сузама својим горким. Тифис Свршетак његов је тужан. Баш близу обале ове, кад јадра спуштасмо бела, Пође и Полукс горе. Мрак беше и вихар страшан, Кад гласно узвикну: Тифисе ! и доле стрмоглав оде. Море је бацало гриву, кад спрам одблеска муње, Угледах како се бори са хучним валима морским. Препаст ми обузе душу. К'о махнит појурим доле,