Отаџбина

аргонауте на лемносу

37

А .г све узаман беше! Не чух му ни звонког гласа, Од рике бурнога мора. Ветар је дувао бесно, II звук се губио немо у аоноћ бурну и нему Ах, њега већ нема више! Јазон 0, тајпо нромисла вечног ! Ако на путу твомс требаше жртава каквих, Зашто изабра, грозна ! Нолукса, невино дете? Ах, како љубак беше ! како мио ! Сад златне његове власи, Пучина морска мрси и вал их растура хладни. И доцкан, у тавну поноћ, Најада са смехом љуби Његове лепе усне и бледо његово лице ! Ал' нашто дражити судбу, лијући потоке суза ? У вечном ироласку своме зар она не штити људе, К'о вртар мирисно цвеће ? Ко може, памећу слабом, Да мирно порече мудрост, која нам поклања живот, И плодом терети гране, и бистри кладепац даје, Са горском, студеном струјом ? 0, врли крмару, чуј ме ! Нареди нека се снреми богата и сјајна жртва, За нокој невине душе, у славу Богова вечних. Тифис А хоћу-л' Кастору рећи о смрти његовог брата ? Ма да ме боли душа. Јазон Кажи му... ил' немој, стани ! Овамо долази Тезеј, са седим некаквим старцем. Остани, дакле, овде — па чекај заповест моју, Јер нска чудна слутња душу ми узима целу Оотани са мном и чекај. 4. Јазоп. Тифис. Тезеј. Тоант, кога прате четири аргонаута. Тезеј Јазоне! јеси-ли овде ? Јазон Кога нам Богови шаљу ? Т езеј Вечна им хвала п слава!