Отаџбина

АРГОНАУТЕ НА ЛЕМНОСУ

На пустој обали морској затекох седога старца, Где, горко лијући сузе, призивље Вогове вечне, И страшно проклиње живот. А кад ме опази с људма. Он ,џ!же поглед мутни, и с чудном радошћу неком, Заиита: ко сам ја? па кад му испричах редом 0 златном Хелином овну, о дровној, цветној Колхиди, Дршћућим гласом онда мољаше да к теби дође. Тоант Спаси нас, јуначе, спаси ! Јазон Каква те невоља гопи '? О, старче ! говорп само. Тоант Горки су и страшни дани, Старости моје тешке. Саслушај, јуначе, само, 11 тужи заједно са мном. Острово, на коме стојиш, Проклетство и страшиу казну од правде всчите трпи, А Лемнос зове се оно. Двадесет годипа равно Влад'о сам на њему сретно, к'о сретан и добар отац.. Никада морију црну не посла Зевсова рука, На мирна сеоца ова и плодне Лемноске равни. Весело певаше ратар, берући нлодове слатке, Са којим Церера света зелене терети гране, 11 тучиа Лемноска поља. И вредни риболов морем У тихо, спокојно вечб спокојно пловљаше млађан, Без страха да му Најаде помрсе плетене мреже, Ил' да га заведу песмом у мрачну нучину морску. Све беше сретно и мирно. А.Г срећа донде ,је ерећа,. Палада докле мудра границе ноставља њојзи. Но њезин савет мудри нрсзревши у срећи својој, Мужеви острова овог, у наточ мудрости вечне, Презреше жене своје и децу и куће ирезрешс! И једног дана Иемезис, (којој нека јо елава!! У женска срца редом усели оиаку мржњу, И мис'о освете страшне... Жене се дигоше листом, 11 врела потече крвца, по цветном острову овом. Сво, што бејаше мушко од њиног погибе иожа, И оци, и деца њина и слуге страдаше грозно! Мужеви, кажњеии тако, иадаху под огњсм и стрслом, Са љубазницама својим. Кукњава и јаук само