Отаџбина

474

књижевни преглед

18. Код речи тумачити г. Вр. вели: „Главно је, да у ст. сл. имаде ријеч тлЂмач!> и према томе мора глагол у српском гласити: тумачити, а то је и г. Ж. показао, приЈе него што је и загледао у Микл. Е1;ут. ЛУбг1. (с — А зар ја нисам рекао: »Г. Ж. вели да је тумачити боље од толмачити и толковати, и има право". („ Отаџбина« стр. 281). Али г. Ж. се није хтео тиме задовољити; не ће ■он да само »онима, који се научно не могу помоћи, отвори очи у познавању сеојега језика« (»Јавор« 399), него хоће још и да покаже откуда је то дошло, хоће да буде прави научни филолог . Ту није хтео да отвори Миклошића и да испише историју те речи, него говори онако ))На памет", „а о оваквим се стварима не може више тако говорити". (0 срп. јез. стр. 39), јер онда излазе глупости. Г. Вр. би много боље учинио, да је цреко овога муком прешао као и г. Ж., слабу му услугу овако чини, нагонећи ме да још једном говорим о овако грубим погрешкама његовим. 19. Са свим је на ово налик и примедба г. Вр-ца за леност. 20. Код облика не ћу г. Вр. вели: »Уз пут нам је само још то додати, да н. пр. нбћеш није по акценту постало директно од не хђћеш. Разумије ли то г. С. с( ? Мени се чини да ћу погодити шта је мислио г. Вр. Као год што јужном лијбио одговара источно лепо (леепо), тако и не хоћу одговара нећу (неећу). Али јужном лијеио одговара источно лепо (леепо), те и код не хдћеш морало је прво постати н§ хоћеш, неећеш, нбћеш. Ако је г. Вр. ово мислио, вара се. И ако он вели да ја не знам српски акценат, опет тврдим да је нвћеш по акценту директно поставио од не хоћеш. Али то је споредно, главно је што г. Вр. даље о овоме вели и чиме се грдно обрукао. Да не ћу ваља иисати растављено, г. Ж. наводи старе наше споменике, а ја сам му рекао, да то није никакав доказ, јер „је те споменике издао Миклошић, али одвајање речи и интерпункција је његова ствар , а не онога, ко је писао споменик. Ваља да не ће г. Ж. хтети изводити ортограФска правила из старих писаних споменика«. (»Отаџбина« стр. 282). А слушајте сад г. Вр-ца: ,)Г. С. доиста не мисли кад пише . што смо се и иначе увјерили; осим тога иодмеће овдје несавјесност Миклошићу, кад вели, да је одвајање ријечи у сиоменицима »његов а ств ар с( . Г. С. показује св13ком приликом, колико му вриједи метод у науци (( . Овде г. Вр. излази пред нас у свој умној наготи својој; ту се најјасније огледа како он нимало но разуме ствари о којима пише. Има људи, који воле да се умешају у разговор, и агсо не разумеју ништа о ономе, о чему се говори, али да се ко умешајавно у полемику, без спреме за то, то је реткост. Г. Вр. је та ретка појава. Он не само није видео никакав стари рукопис , него није ни читао ни једно издање