Отаџбина

484

позоришни преглед

стварима: о том, како млади људи једва чекају оставити скамнју, да би могли ступити у политичку партију, ако то-не учине јоаг као ђаци, па прелази на то, да би Светислав, коме он признаје таленат, могао много боље, по његовом мишљењу, употребити своје способпости од букања по новинама , могао би на пример бити песник. Тај предлог даје повода Светиславу, да на досадан и за позорницу крајње неуместан начин пропарадира својим гледиштем на поезију, да је доведе у везу са вером , па да и њу прорешета и на крају одбија предлог министров. — Добро, одговори му мипистар — поричете поезију, а хоћете ли је порицати у вашој љубави према мојој ћери, јер и то је поезија? Светислав у шкрипцу.— Ви волите моју ћер — нродужује министар — и она вас воли. Ја бих своје дете да усрећим и да је дам за онога кога воли. Али не могу да је дам за свога непријатеља. Одреците се опозиције мени, и ево вам Драгиње. Попустите, јер и ја попуштам, попуштам то, што заборављам што је између нас било. Ово је проста лицитација, и ја вам дајем: ћер, леп живот и добар положај. Шта дајете ви? Светислав се бори са собом и најзад остаје чврст: не изневерава своја начела. Али да видите како их је изнсверио, кад му је Драгиња, коју је отац дозвао, ставља ту исту дилему. Ја не знам како се вама чини, али је мени ова сцена јако одвратна и неприродна, али више одвратна , готово цинична. Та ме < трговина индињиј а, вређа, узбуњује. Смео бих се заклети, да је у том моменту непријатно свима гледаоцима , чак и глумцима који играју. Ја бих то избрисао, да сам на месту г. Нушића. Искусан драматик , коме бина није кућа необична , не би рискирао изнети овакав призор, ма како у начелу изгледало, да-је оп кадар нроизвести дубок утисак. Да пређемо преко овога брже. Срећу треба поделити с ким другим, у толико пре, ако сутп други несрећни. А ви погађате, да је у Манојловој кући сад плач и јад. Ово троје срећни полазе и стићи ће у петом акту. Ако је по вол.и да пођемо за њима. Нећемо се дуго задржати. На Аћима дигла Савета дрвље и камење. Узалуд се он сиро мах куне, да није просио, нити му верује она, нити брат Манојло. Отупио зубе доказујући, нико ништа. У том ругш на врата — Сава Савић. То је та кућа, из које је неко казао, да је он њен муж. Намера га намерила била прво на Јулку. — Дакле сте ви моја жена? Јулка се у почетку чуди, што овај говори, на се после озбиљно наљути и оде. Сави Савићу такав дочек ни најмање не смета да седне за сто и да, поднимљен, чека, јер свакако мора изићи та његова жепа: добро је видео на кући нумеру, Седи он тако, али иду отуд