Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ (приповетка из сеоског живота)

Лепо памтим кад умре покојна Савка. Вили смо комшије, а већ давно је било. Није боловала, да се зна кад болује, но што леже с вечери, па се зором растави с душом. Па, њу да жалиш и не жалиш — јес била млада, ама се бар мука откупила, тек оног њеног црва да оплачеш. Оволишна ко чеперак, па нп рода нит ваљана знанца Шта јој је и било! Да је нешто јаче од пет година, ама тешко. Па је била у матере и радост и жалост, те остала без ње, без икога. Нађе се добар човек, те је прими себи. И где би тол'кима на очи скапавала од глади. Узе је, велим, овај чича Марко. — Ево је, рече својој Круни, доведо' је, да се не потуца. Круна смиче раменима. — Шта ћеш! Јес севап, тек ни нас није мало. — Та велим, док прирасте, да се што за кућу нађе. — Нека је, вели Круна, само кажем: тешко њој код таквог живота. А није Круна од зла срца. Баш ни мало! Но зна лепо. а већ се и каже: тешко сваком без свога. На ту радост стиже Пава у Маркову кућу; па је тако и дочекаше. Ко туђе! Ако је где погледала, туђе је било. Ако је шта понела, није њено било. С ким да реч рече , њој нема последње. А каква песма и какво весеље! Није јој било ни говора за разговор, а де ли, да се беспослица проводи. ОТАЏ-БИНА КЊ. XXIII СВ. 92-ГА 32