Отаџбина

490

ПОДСВОЈЧЕ

Па се и види ! Скупила се, смрвила се, спекла се. Јеси л' видео цвет на иеску ? Ето знаш ! кад иде, чини ти се по иглама гази. Промиче, к'о сенка на месечини, и мрава обилази.... Кад погледа, ама онај поглед лепо говори : Да л' што не згреши? Па што је с њом тако, ни снага је боље не брани. Протегљаста и да речеш вита, али дошла к о сломијен шиб. Кад сплете плетенице, штрчи коса, ко да воде нема на свету. И оне очи ! Бије нека празнина из њих, чисто поглед дош о празан. Тек што само види пут. Дошла као здробљено зрно, што се једва држи, док га ветар не разнесе. И да је вид'ла дана и света. ко што га други гледа, дај Боже, но зором на посао, а кад смркне зажмури. А већ није јела леб џабе. И тако дан за даном , док стиже да и за својом срећом пође. Паде једном уз разговор и за њу реч. — Да потражимо коју прилику и за ову, рече чича. Марко. — -И треба, вели Круна. — Да има какав момак нрема њој, па да огледамо.... Нек се, велим, скрпи и нек своје огњиште запреће, а баш је заслужила. Круна измаче рукама од себе, па чисто к'о пред попом да говори. — Те како је заслужила! Само реко л' ја: тешко њој! Царица да је, не ће њој бити лако. — Грех би био да остане, вели Марко. — Гледаћемо.... а наћиће се. — Па има л' који? — Према њој ? — Ја. — Оно..,. како да ти кажем.... да је тражили, нису, и већ.... не знам за оног Рајка?