Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ

491

— Добро је момче ! — Али ето хоће у војску. — Е? — Ја. Уписали га. — Баш да хоће. А би л' причекао ? Круна одби раменима. — Тешко је то тако. .. Није, знаш ту била реч, но ето.... ко зна! Мислиће велим : ово оно, него да видимо за овог Јеротија. — Зар Јеротија?! — Ја. — Па он је удовац. — А што као?.... Била би своја море! Шта је то једно дете, а већ Јеротије није сирома'. Чича Марко ману шуваком по брковима, иа стругну по избријаном подбратку. — Оно, вели, право кажеш.... ми смо ка и неки кумови.... само да л' ће 'тети ? — Па да огледамо. — А баш је, велиш, заслужила. — Већ да јој Бог плати ! благослови Круна. — Она, што реч, очува Видоја. — Ама желим јој, што и себи. — Јес, вели Марко, тек кажем, да се не заборави. Не би Круни пао Рајко ко прилика за Паву, но је чисто наслутила. Оно јес Рајко сиромах и као туђ најамник . ама да прекрпи своју кућу, па би и на боља врата дошао и не би му рекли: одмини. Знају га ко ваљана, а остало даће Бог. Но, велим, Круна наслутила. Видла једном где Рајко застао крај Паве. Отао да јој помоз' Бог каже. — Ене, вели Круна сама, баш то двоје не би једно другом били неприлика. Узеле Круну мисли и већ пошла да их благосиља, док Пава нође за послом, а Рајко како стао, занео очима за њом, док му се не изгуби. 3 г-