Отаџбина

492

ПОДСВОЈЧЕ

— Баш, вели Круна, да кажем баба Петри, да му номене. Да није друга посла и сетила би се пре, тек не рече што зарече. И тако до оног разговора; али ето друга мука: 'Оће Рајко у војску. Баш тај дан пошла Нава на Човићев бунар. Пошла ко увек. Навадила воду у бакраче па подигла обрамницу на раме и док да изађе из струге. а Рајко пред њу: — Ти с воде Паво ? Пава наже главу, па ко \з пролаз хтеде рећи: јес, ама Рајко не ће с пута Пава одмаче да обиђе, а Рајко дохвати руком за обрамницу. — Чекни мало! Заста Пава ко запето уже. Да он омакне руком. ако не би посрнула. — Видим ја тебе, вели Рајко, увек ти овуд пролазиш. Пава ћути. Заћута и Рајко. Она одби у страну да обиђе, а он руку на обрамницу. — А је л'?.... чу л' ти ? Ја ћу у војску. — Иде и наш Миљко, каже Пава. — Зај'дио ћемо ми.... па ето.... војници ! Опет Пава наже напред, а Рајко испаде пред њу. —■ Стани, брате, не горе ти кућа.... ја ето..., ко велим, да те сачекам.,.. знам ја, ти ћеш на бунар.... па ето.... ја. А ја у војску. Ала ми се нешто данас слутило ко сама смрт. Шта ја тамо знам.... Послен и онај Кокан стао, не знам: ово, оно, како је с њим било. Велим ја, не ће с њим бити добро , три му ветра свирају по глави.... а онет и шта знам.... вала и та војска, ко да мрем, тако ми је.... А ти?.... Пава ману оком на Рајка, па опет хтеде да измакне. — Знам ја тебе, вели Рајко, а дрлш руком обрамницу, знам. .. и ко шта ту има? Погледам од куће, све