Отаџбина

494

ПОДСВОЈЧЕ

нешто себи не прибира. И где ће ! Где оком мане, све јој чудно дошло.... к'о да је друга кућа. Па где погледа, види кол'ко оком мане, на одмах друга памет.. . Где се крене, пред Рајком се нађе. Све онако , као стао. па ухватио руком ?а обрамницу.... па како је погледао и оно што рече.... И кад јој је оно довикнуо , бубњи јој сад по ушима, ко кад је гром ударио у Дибићев дуд.... Ил' стане пред војником.... баш лепо војник. Има и шајкачу и тесак.... тек што не може да издвоји Рајково лице. Заборави Пава кој' је посо зове. Стоји као путник на распућу.... Узе да се прпсећа, ама за њу мисо без крила.... Паде јој стока на памет.... Кад је она стоци полагала? Тек дошло да је бар шта обиђе. Стрча стаји, ко да јој тамо лонац ври. А не уђе преко прага, но се дохватила р\ком за довратак, па стала ко сана.... Кроз тишину се лепо чује, како марва грицка сено ... Ама где је Пави памет за тим ? Па ударио силан мирнс од сена, те је чисто запљускује ... Хтеде Пава да легне по сену, па да се уљуља к'о дете.... Негде у селу одјекну глас, те се Пава одби од стаје, па пође ио дворишту. Небо мрко ко гараво око , само се јасно бели кумова слама, ко развучен пут.' Где се што вмди , дошло црно ко гар Стари орах баш ко авет! Лепо испале оне гране к'о исканџени прсти.... а некако дошо страшан. Дође Пава под орах па седе у траву. И већ знаш, женско ти је срце као пуна чаша воде. Уздрмај га па ће се прелити. И Пава, док се наже себи преко крила, па паде челом у траву ... Пада јој суза и кваси зелену траву, само нит уздану, нит јаукну. Кад се суза заустави, исправи се Пава па наже главу на десну руку и узе да себе разговара. — Да је мени моја мајка, да је мени срећа моја, где би моје било !.... Пре заболе нашу Мару глава , а она дади у крило.. . лако је њој!.... Где је мени крило, и да главу наслоним. Ни кад лежем своје немам.... Па се Мара нешто расплакала, а дада њу све у очи љуби....