Отаџбина

подсвојче

495

Благо њој!.... Све ја видим .- чува ме дада. Рани ме, поји ме.... тек је друго оно ... Да је мени моја мајка жива, па да јој тек наслоним овако главу (а око јој блесну ко она звезда). Па би она мени руку око врата, па ме пита: «шта је теби рано?" А ја кажем: ништа мајко. «Ама, ћерко, ето ти суза.» Теку саме. «Није саме. но ти реци својој мајци.» А ја кажем.... Па опет главу у траву. Поче трава да буја, а ситна влага ударила по зеленилу. Само што ветар од час- до час затресе лишће. те се проигра, где му шалу приме, онј,ко све заспало, где се сан наканио. Кад са зором, а Круна се дигла да дочека дан. Кад изађе из вајата. види под др вом где се нешто белуца. •Стиже Круна, а Пава полегла па спава. —- А шта ћеш ти ту дете ! зачуди се Круна. Прену се Пава, па се стаде око себе обзирати, и кад се сети, ко да се прекиде. — Ето, вели, заноћила овде. — 0. дете Бог те видо, па ено ти вајата Пава поче да се правда. Како, вели, села, па сан је свладо те заспала. — О црна! Шта ли се реко' оно бели? И шта знам! •Свашта ми дође. Стиже дан те пођоше наши на војску. Дигла се врева од њих, ираво рећи: кол'ко да се пред својима јуначе. Међу њима и Рајко, саМо што је њему за тај пут краће време. Најстарије у кући, те, веле, не ће више но од Митрова до Ђурђева-дана. Има брата, па има и замену, само док му време дође. И Рајку бо'ме жао, жао те како! Од куће ако се одвајао, колико да пут види, а сад где има ићи и после.... ^друга кућа, други свет. Па оставља стару мајку. Оно јес' Бог животом располаже, тек и године су. Па још ... •ето то за Паву, није му ни то ко јабука с гране. Ко