Отаџбина

496

ПОДСВОЈЧЕ

зна! Има, велим, много што шта, па како ђуле претегне, такав ће му и глас запевати.... Да му није само оне снаге, што до небеса диже, да му, велим, не шапуће неки глао: проћиће и то, онако би вала заплакао. Стиже му час а нема му чекања. Кретоше се свп друмом од суднице. па кроз село. Кад да прођу Маркову капију, виде Рајко Паву, где навиљком носи сено у стају. Гледа је пусто, ама му ни трепуша не паде. Кад стиже поред Маркови вратница , он дохвати руком за проштац па привикну : — 0 Паво ! — Ој, одазва се Пава. — Је л' ту чича Марко? — Ено га онамо, рече Пава и одману руком на кућу. Уђе Рајко на вратнице. Иде и говори : — Баш волим да га видим и да се поздравимо. Пазио ме, вала му. лепо. Немаде га нигде, па ето да се свратим —- а кад стиже поред Паве, стеже грло, те једва и шапуће. — Реци ти мени ... Ја ћу славе ми, само да одслужим.... Свега ми !.... ил' тебе, ил' нику. Не знаш ти још Рајка. Ама само брате да знам. Како ми се на оно иде? — Ја се, вели Пава, не ћу удавати. — Зар ни за ме ? Пава ћути. — А за Кокана ? — Не ћу. — А за Јовицу ? — Пе ћу — А за ме ? Опет Г1ава ућута. — Ама реци ти то мени.... Шта као, шта ово...Нема ту каква стида,... Ја ето.... — Ене Рајка ! чу се с прага чича Марко. Рајко се одби од Паве, па пође чича Марку. — Дођо, вели, да се поздравимо.