Отаџбина

500

ПОДСВОЈЧЕ

ни гласа.... Ту скоро срето' је поред Дибића. Шта радиш, реко, Паво ?.... Ја кад ти се она осече на ме : »Ништа, вели, шта ме гшташ !» Бого мој, велиМ ја. чудне ли памети Ама кумо ако не погодим, не био који сам.... — Не знам шта ? — Не ће она за ме, но не може вама из воље. — Бог с тобом Јеротије ! — Ја реко' А Круна швесну њега по рамену. — Међер те куме не научи покојна Смиљана. — Ако ме, вели, није научила, оно ме је преучила, гек ово је ка' бољи уча. ..а? — Гледај бо'ме где ћеш. — Е де де. Тако паде Пава Јеротију у очи, а и видео је лепо. Док јој Круна не рече за ирошевину, био јој је Јеротија ко и остали, а од тад, као да је метнуо ђаволове рогове. Право рече Јеротије : бега, где место нађе. Ако га види, обић ће га, ма заобилазила око атара И што ће јој ! Није час, а да јој није на очима. Озлила се на његово име, те кад и друге гледа, мрко погледа. Види она, да јој није од њег' криво. Шта он зна ! Тек да Марку рече како јој је. нема те силе под небом. Умреће, ал му рећи не ће. Па што дању мисли, тако је ноћу сан види нијс ноћ била, да је није оплакала. Само једном што јој сан чудан дошао. Запамтила га Пава запамтила га, к'о да је био на јасноме дану. Снила Пава себе обучену, ко младу.... и ко некако чудније. Хаљине јој ко од цвећа на њој, па се лепо чује како шушка лист о лист.... Мило њој, мило, већтакахаљина, ко је и видео. Па ко сваки упија очима у њу. а она стала на кола, па се чисто обасјава око ње.... Док ггред њу Јеротије. Скинуо вес, па замануо да је удари. .. Баш он повио руку, а Пава наже низ друм. Бега она а Јеротије за њом. стегао је неки страх.... и ко Јеротије по-