Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ

501

тегао нож. Стиже Пава на обронак код порте.... и ко клизну да се спуза. А обронак. дошо ко црни амбиз. Стаде Пава ногом на бусен, а бусен од трошне земље, те се сурва земља.... Ако се опусти, оде у провалију. Више ње чича Марко па је ухвати за раме и вуче, али Марко пекако мали ко њин Видоје. — «Оди Павој зове је Марко. — «Извуци ме, вели Пава. Чича Марко запео, ама ни да крене. — «Од' ти Рајко ! виче Марко. А Рајко стао иза Марка. па узео лист репушине те се трл^а по лицу. Док се откиде бусен, а Пава клизну у амбис. Кад се трже, а срце јој под грлом чисто искаче.... Не заспа до зоре, а сунце јој страх растера. — Сан ко сан, вели сама, ама волим и умрети но за њ поћи. И од тад, сто брига да брине, па јој чисто тај сан расветли. Кад јој он падне, себи вели : — Лепо ми сан ка.же. Примаче се дан за сватове, а сватоваће прве недеље по Божићу. Кад стиже субота, дође Пава, ко покошен клас. А ко њу и да види ! Ако је старо оно је за ракију, ако је млађе за игру мисли, тек се Пави не нађе нико. Кад превали ноћ, сустиже сан. Оде Пава са баба Марином Савком у вајат. Окупила Савка, да разговара, ама сама пита, сама одговара. — Јбј Паво, а сутра ? Пава обрте главу. — Јух сестро !.... Море кад то мислим мрзнем се ... шта ту нема.... па спрема, па дочек, па кум.... па девер.... и он (па трља длан о длан).... Где се сете свему?.... Је л' Паво, оде л' на гроб ? — Вила сам. Савка поче чисто жалостивно.