Отаџбина

502

ПОДСВОЈ ЧЕ

— Шта ћеш Па,во.... ето и мој бабо. — Ал ти имаш мајку. — Оно јес.... али.... ене јако! Плаче!.... — Еј Паво !.... ама немо.... Пава цепти к'о шиб. — Кам да ми је жива. — Није лако.... знам ја... а да те сад види, баш би се наљутила. Пава одби руком. — Да ме види, да ми зна — а све нија главом ако не би Богу заплакала. — Бог с тобом, ко за што ? Пава ћутп. — Је л' ? Пава ћути. — Спава ти се ? — Ја. — И мени. Савка дуну у жижак. Ухватила се тишина, лептир би се чуо, да пролети. Али Савки игра језик. — 0 Паво ! Пава заронила главу под шареницу, па ко нема. — Већ заспала ! оде Савка сама да разговара.... па све редом, док јој сан поклопи очи. А Пави цео живот на очима. Од кад себе памти, до ове ноћи. протег'о јој се, ко бојен конац, по црној чоји : И кол'ко мајку памти.... чисто је гуши своја писка. кад је однели с гроба.... Где би јој срећа била, да ни себе није запамтила.... Ето јој стиже, да се ко ропче окује и да робује до мучнога краја. — Где ћу му ја кућу гледати, кад ми је он господар.... Црња ће ми бити но тамница.... Ако му слуга треба, просто му било, да га служим. Не ћу ја његова леба, ма скапала. И све тако !