Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ

503

Задави је нешто ко кужан ваздух, те се лепо замучи. Диже се на постељи, иа ослушну шта је са Савком. Благо њој ! А лако је кад нема брига. Диже Пава шареницу на се, па се спусти са постеље. Бог зна где је памет води ! Прође по соби, ко слегги миш, па изађе пред кућу. Небо јасно ко извор. Мраз стегао, а ладан ветар, сече, к'о оштар нож. Небом сјакти рој звечда, па им сјај дошао к'о свежији. Дође Пава до вратница. И по мраку се лепо видп, како се друм одвојио, те потекао, ко поток после кише. Где је пртина нагажена, шкригш снег. Чудна ли гласа! Рекао би и плач и весеље. Пава стиже до пртине и загледа дуж друма. А тамо се крај изгубио ! Зна опа добро. Тим је путем пошао. Тамо је он. Већ је студен дохватила, те јој суза прелила преко ока, а ни шареница не помаже, а љој нит' памет за повратком, нит зна где ће. Ано се вратн, ето јој за мало, дана, ето јој сутрашњег весеља. А куда ће, ако тамо не ће ? Зло време нанало, а куд у ње снаге, да му пркоси.... Да пође ираво, па како јој Бог да ! Пава откорачи, на јој дође, ко да ногу у гроб спушта.... Стале мислп, ко замрла река. само што се једна осилила, па и она изгубила реда. И оно што дође, сине ко искра, па док се опет не поврати. Окупила Пава да шапуће : умрећу ал' не ћу !.... Опет Пава крену ногом.... Док јој нешто не препуче око срца, ко да се гвоздена жица прекиде, те потече путем, што могаде. Ветар окупио назорице, а Пава стегла шареницу па одмиче.... Прође Степанове.... прође и Дибића.... Стиже и баба Мариној кући, а већ она на крај села седи. Пробудила јој се нека снага, па је чисто иркос носи. Ветар окупио а ладан ко сами лед, а Пава захитала, на шапуће : стићи ћу, стићи ћу.