Отаџбина

504

ПОДСВОЈЧЕ

Док се нађе у пустоме пољу. Нестало јој оне прве снаге, те је само страх држи. Како изгубила путању, загазила средином, те је хвата снег до колена. Једва стиже до старога бреста, што стоји на распућу. И последња снага је издаде. Приби се Пава дрвету, и ослони раменима уз дебло. Од села ни трага. Кад се лепо прибра себи, ухвати је страх од самоће. И где ће ! Нит у напред, ни да се новрати. И што би хтела не би стигла. Лако јој је било стићи дотле, само која би је сила могла повратити. — Еј смрзнућу се.... но би ми и помогао! Тако се смрз'о и чича Јованча.... И њега, кажу, нашли су уз дрво.... па ја ! ГЈа се чује : нашли Паву код распућа.... нашли је мртву. Смрзла се ноћас.... пошла некуд, није 'тела за Јеротија.... Воже, да мрем !.... Стиште Пава шареницу јаче око себе, ама не помаже Стиже је ко неки дремзж, те јој глава нлону на раме, а мутно је нешто наишло, ко да се с мотовила скинула.... Нестаде јој света пред очима, те сама трепуша паде на око. Само што се кад кад стресе телом, ко уздрмана грана ; онако, ко заспала. Дуну кошава пољем, те ветар стиже до бреста. Тужно шкрипну стари брест, а кроз суве гране разби ветар своју силу. Тек само што се танак суварак опире сили па се чује, како се ветар цепа. Пишти глас ко писак на Фрули, па како ветар малаксава, то се глас тихо губи, као месечев зрак, кад мине по тихој води. * * * Кад запеваше први петлови, лупи неко на Маркову капију. Лупи једном ал' му се, види се, жури. Стари пас залаја, па стиже до капије, ал' мора да му је знан ноћни гост. Више се и не јави. Чича се Марко прену. — Ко ли лупа ? помисли , па прићута, да га сан није преварио.