Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ

505

Опет се онај јави. Диже се чича Марко, па набаци губер на се, те изађе пред кућу. — Ко је то ? — Ја сам Марко. — Лј — Ја. Милојко. — Зар ти ме'анџија ? Шта ћеш ноћас ? — Отварај, невоља је ! Чича Марко стпже до капије. — Шта је ? — 'Ајде, вели Милојко, ево код мен ваше Паве. Чича Марко забуљи очима. — Пава ?! — Ја. —• Шта ће тамо ? — Није дошла, но је донесо' !.... Нађо' је ноћас код распућа. Марко стаде да очи трља. Да л' не спава ? — Каког велиш распућа ? — Мани се приче, но по итај још је жива. Диже се Круна. Кад чу за тај глас, ко да је пљусну водом по лицу. Лепо се загрцну ! Не знаде речи рећи, но само блене наМарка.... Узбуни се све њихово, па што скочи с постеље, одмах код Милојка. Тамо Паву положили по кревету. Истрљао је Милојко снегом, те се повратила нз оног мртвог сна. само што још себи не долази. — Шта то би, по богу брате ? вели Марко. — Ама неком срећом, шта ли?.... Пођо' ја још од подне из вароши.... Јес' далеко, тек велим, стићи ћу у први мрак. Кад би у Гложју пуче точак. Док нађо човека, док оправи, прође дан.... па да сам сам, но била самном и ова моја Мара. .. Задржава ме Мијаило.... задржава човек и бо' зна како ... Али Мара не ће да остане. «Ноћ ноћ, вели, да путујемо». Шта знам!.... Стиже ОТАЏБИНА КЊ. ХХШ СВ. 92 -ГА 33