Отаџбина

500

110ДСВ0ЈЧЕ

нас ноћ вала на по пута.... Спустио се мрак, ама од пута се једва јарак види, а већ мраз стегао, да се покочимо ... кад код раснућа: „Море велим оно се Маро нешто белуца уз брест'\. . Гледам ја не видн се ! А ова наиала да кука ! „Терај, вели, терај....» — Не знам шта је утече се Мара. — Ја. Не зна шта је узе Милојко. Викну' ја : «ко је то !>' Оно ћути.... Та велим не ће ми за врат, па скочи с кола и до'вати' баш за тању страну.... шта ја знам, шта је. Зазре' боље, кад оно женско чељаде „море Маро, ово се неко смрзо.» ««Наопако !"» «Јес славе ми».... Па је До'вати' за средину, а она ко смрзла крпа. Једва је поне' до кола. Док Мара викну : «Ово је Пава !» — Познадо' је одма' рече Мара. — Ја. Познаде је !.... «која Пава» велим ја ««Г1ава Маркова»».... «Каква Пава. сутра су сватови«. ««Црни јој, вели, сватови. Терај ! Ако је још жива.»» Ја ошину' па ето.... само што ли уради кака јој памет ? Чича Марку заводнеле очи, а Круна и остали трљају по очима. — А шта, вели Марко, ја знам Милојко. А кад свану зора, Паву сковитљала грдна ватруштнна, те и кад отвори оне мутне очи, лено се види, како се с душом раскида. И оста жива ! Па се готово и својом срећом разболела.... Рече у болести, што не би онако, нп пред икојом силом. Ама све каза ! И где је пошла и коме је пошла ... Две три речи, па се чује Рајково име.... А већ кад помене Јеротија, помиње га, да горе бити и не може. — Чујеш Круно шта каже, вели Марко, а баш се био забринуо и ражалио. — Чујем. — Па шта велиш? — Шта да велим.... како јој буде суђено. — Што бар не рече, но тако?