Отаџбина

ПОДСВОЈЧЕ

507

— Е што !.... Да смо јој били страни и већ.... но држали је ко своје. Баш Круни криво. Дошла је ко да је силом давала Јеротију. А није силом, није, но шта је знала. Мислила је најбоље, па ето како дође. Кад рекоше Јеротију, не изненади се, ни кол'ко, да брком крене. — Реко л' ја ! — Ама како да помислим.... ко ми рече.... и ето.... шта ћеш ? — Како шта ? Не дао Бог да се грешим. Не ћу ја силом. Чича Марко иоче да се иравда. — Само немб нешто.... ето.... немо, да то као.... да то, велим, ми чинимо. — Ајде куме, шта кажеш.... Ако 'ћеш и кумоваћу. — Баш тако ? — Тако и никако ! — Е јеси човек Јеротије ! — Е — Јеси славе ми.... дај да се пољубимо у срећно кумство. Па пуче ко пиштољ. Кад се јави лист у гори и гукну грлица, дође Рајко из војске. Дође вала лепши но што ]е био. Дошла му она снага стаситија. Па ил што му мило, што је кући дош о, ил се у оном свету научио, кад ногледа, чисто му се око растапа. Рекли му за Паву, ако није уз иомози Бог ! Оно не рече Рајко речи, како му је, ама му срце одговара : — Така мени треба. А кад су сватовали, развеселио се чича Марко, развеселио већ што може. Узео Рајка до себе, па загрлио и хвали му Паву. — Вала Рајко ето на !.... Чуј брате : боме ни у цара нема.... знам да нема ! зл*