Отаџбина

508

ПОДСВОЈЧЕ

Ето ја.... а вала, дај нађи таку, па би' ја ето 'вако.... — Ћути старче, пресече га Круна. — Ама бабо. окрете се Марко. зар би ти за ме по снегу и мразу газила.... а? — 0 напасти ! Не би' ни сад до капије. Чича Марко лупи дланом по колену, па се стао смејати. — Не би ја! А да ми је нешто двадесета, шта велиш ? Круна се ко наљути. — Кој ти је, вели, бес ! — Јес' ја ! Док сам био млад, био сам крај срца, а сад велиш : напаст ! Е н'еш бо ме ! Не да се чича Марко-

Летњи дан а божије царство, те пече звезда ко жива ватра. Пава с Рајком села нод лиснату крушку, да се прихвате лебом док их умор обиђе... Пуно им срце, пуно ко влат зрном. Ето раде своју њиву, и за своју кућу.... а још ено где им се ваља по трави мала Круна. Још ногом не може, те се котрља, ко дулече. Рајко кресну у оцило, па припали дуван. И очима гледа по њпви, а бо' зна куд га мисли воде.... Док се врати из тог недођина, па се обрте Пави. — Знаш, вели, шта сам мислио ? — Шта ? — Нешто, вели, мислим кад узрасте наша Круна. — Па? — Па је удајемо. — Ено сад ?! — Што као.... шта ту има ? — Рано се, велим, спремаш. Рајко не дочу. Он чисто пао у весеље. — Ал1 ћу се опити.... ала ћу да пијем.... — Пи брате ! — Шта.... пи.... Море видећеш ти. .. и већ, ако је добар момак.