Отаџбина

554

ДОЈКЕ НА ДУНАВУ

А за тим се на леђа баце И у том часу беле груди Низ Дунаво заплове тио Лепше нег утве и лабуди. Па онда коло вито праве Па гњурај, па се водом шали : А праменове златне косе Љуљкају, љубе хитри вали. IV Рибара опи песма мила, Звуци му памет замутише А срце оде за лепотом За себе не зна млађан впше. Бесвесно иде, ближе и ближе На врх је стене већем стао И сањиво у понор стрми У чудеса се загледао. А оне лепотице одма Допловише до станца кама И подигоше руке беле И лепе очи пуне плама. „Шта чекаш смртни о невернп, Зар срца немаш у грудима. Ах оди, оди, свака од нас Хиљаде раја за те има. „Лепоти нашој још се смртни Противио није: нећеш ни ти; О сиђи доле ми ћемо те Блаженим, срећним учинити. V »Твог оца, када и он беше Година твојих и лепоте Најлепша, прва међу нама На бајна недра себи оте. »И рођенога брата твога Домамиле смо пре три дана,