Отаџбина

ДОЈКЕ НА ДУНАБУ

И сад је код нас и он нашао Ореће и вазда слагка сана. А теби се из вала ових Подсмева, што си така луда. 0 смртни, о неверни, гледај Каква се код нас крију чуда!« И сад на белим раменима Изнеше момка из дубине Цвећем и венцем од бисера Окићеног земаљског сина. »Ето га, види, он је нрви У царству нашем међу нама Оди и буди раван њему Прекрши срце тврђе од кама«. VI И сад се сташе из дубине Уз кршевиту стену пети : Кад ближе дођу, онда неће Чарима њиним одолети. И доћоше и једна лепу Главу на груди њему спусти, Друга га грли, трећа пољуб Краде са врелих мушких усти. Једна га мило, заношљиво Очима пуним жудње, гледа ; А друга осмехом чаробним Зове га, да се другој не да. Још један час и он ће пасти Виле ће њега заробити, Те снаге још на свету нема Што ће с' од тога одбранитп. Он гледа блажен те лепоте: Свака му рај и срећу нуди, Па зажмуре и ста да љуби Очи и уста и бајне груди. VII Ал сад се зачу страшан потрес, Као да у Дунав гора паде