Отаџбина

ДОЈКЕ НА ДУНАВУ

А овде вдада јад и пак'о Од искони па до века. IX „Ти ћутиш! Слепе очи твоје Не виде пропаст, куда стремнш, И не верује срце твоје Док кано и ја не занемиш. »Лепо а ја ћу слепе очи И преко воље отворити Кроз занос клети хоћу ипак Истине гласом говорити. »Осети дакле лед и језу, Што уморена мучи мене: Окуси јед и отров с усти, Што мени даше грозне жене а . И сад му са свим близу дође И леденом га руком стеже, Па онда му на груди вреле Леденим својим телом леже И усне ладне, жучи нуне На уста њему живо упи Па онда иатраг са осмехом Горким и пуним туге ступи. X У том се тресак опет зачу: А леша неста, неста и вила У место песме чу се врисак И страшна клетва брата мила : »И скаменила с' тела ваша Лепоте грешно замамљиве, И лепе груди разблудничке Никад, да никад не оживе! »И река ова, што вам тела У својој белој нени купа, И она нека вале своје О студен камен само лупа.