Отаџбина

560

на прест олу

Пронен има особито тај толико пријатан дар, да мирно саслуша до краја све што човек има да каже. Али ма колико да беше сјајна срећа родитељска, она пиак беше само слаб одблесак среће вереничке. Пошто је Паула у нотпуној иокрености иризнала своју зебњу да она неће бити достојна таквога човека као што је Бронен, она се опет утишала ; осећала је да у срцу може бити толико љубави, којаје сама за се највећа и најтрајнија срећа. У дугим шетњама са Паулом, Бронен је имао прилику да се све изнова уверава колика се чиста снага развила из онаке домаће атмосФере у његовој вереници. Ма коју нову жицу да је додирнуо, свуда је нашао одзива, свуда је тихо спремљено богато размишљање, свуда чиста и бистра примчивост. Он захваљпваше својој судбини што се тако намерио. Госпођа Гунтеровица сеђаше крај својега мужа у његовој радионици. По кадшто погледаше кроз прозор у башту у којој се версници шетаху. — Јуче нам се — рече — исповедио, Паули и мени, чудном псповешћу. Да ми је ко други причао, ја не бих веровала. — А шта се то исповедио ? — Прнчао нам је, да је некада био заљубљен у гроФицу Вилденортску. Јеси ли ти што знао о томе ? — Нисам. али то није чудо. Она би била достојна најбољега човека, даје умела да среди своју природу, а мој добри Еберхард заслуживаше таквога зета. — Молим — упита госпођа Гунтеровица — налазиш лп ти да је у реду — ја му до сад. нисам знала ни најмање мане •налазиш ли ти да јс у реду што је он то Паули причао? То ћс њу још внше поплапшти, она ће се сад поредити са сјајном грофицом па.... — Будп са свим мирна -- прекиде јеГунтер. — У срцу, као што је Паулино, има љубав толико снаге, да му никаква сјајна појава не може ништа, а то што се Бронен њој исповедио, то чинц да ми је он још дражи, ако то у опште може бити. Није сваки човек тако срећан као што сам ја, да му је прва љубав уједно и једина. Већина мора да нрође кроз горка искуства и благо ономе који као Бронен изађе из тога читав и чист. Што више посматрнм свет издалека, све више се уверавам да је у томе његов јад, од кога се род људски неће избавити без револуције у свима његовим схватањима. То и не може тако остати да упоредо са домаћим и уредипм животом иде и развратни, који свакога човека цепа на двоје. Мп смо наше дете тако дуго и верно чували, и ма како да се сјајно