Отаџбина

НА ПРЕСТОЛУ

569

И тако им лопо нролажаше дан за даном. Краљица није тражила никаквих ванредних уживања. Сваки сахат бешо им испуњен. Краљица рече једпом Гунтеровици да је она прва грађанка са којом се познала и спријатељила, и како мора да се диви њеној бистрини и чврстоћи. — Морам вам нешто причати из моје младости — одговори Гунтеровица, којој ова милостива похвала беше непријатна. — Молим причајте — куражила је Краљица. — Ве.шчанство, беше то када сам била срећна вереница. Вилхелм беше о распусту отишао да путује, па смо често једно другом писали. Једнога дана примих једно писмо од њега, које ме је до срца увредило. Ја сам му била написала неке претераности о нама, а он одговара Лесинговим речима које Натан говори Темплару »овако осредњих добрих људи, као што смо ми, има пуно свуда«. — И то је вас увредило ? — Да, Величанство, веома. У Гунтеру нема ни трага оне лажљиве скромности, која је толико таштија што се скромнијом прави. Ја осећах да он тим речима прво вређа себе, а он за ме беше врло впсоко, а после, признајем, вређаше и мене, јер ја се држах за узвишену, нарочито обдарену природу. Од тога доба па кроза цео мој живот све сам се више и више уверавала, да цео јад рода људског отуда долази, што људи, који имају памети, образовања и нешто дара, одмах уобразе да су нешто више од других људи, и да према томе имају право да прескоче преко свију обичних ограда и људских дужности. Поука и правило мога живота постаде да и себе и друге сматрам као средње, и да према томе иоступам. За то молим Ваше Величанство да ме и оно тако цени. Оваких као што сам ја, има хиљадама хиљада женај на свету. То вам је као и при певању. Кад год се пева у хору, свагда сам нашла да у њему има пуно лепих гласова, којима је доста што певају у хору, који нису никада ни пожелели да певају соло ! Краљица је ћутећи ишла поред Гунтеровице. Шта га је она могла примена учинити од тога што јој та жена сада рече с онолико истинског убеђења. Краљица могаше то да примени и иа се, и на Краља, и на ону коју никако не може да заборави. Кра.љица диже слободно поглед па рече : — Хтела бих да вас за нешто замолим — њен глас задрхта и она скиде са својих груди једну драгоцену иглу. — Молим вас узмите ово као спомен на овај час, у коме сам ја тако много од вас примила ! ОТАЦБ1ША КЊ. XXIII СВ ; 92 -ГА 37