Отаџбина

570

Н А ПРЕСТОЛУ

— Величанство — одговори Гунтеровица — целога мог живота нисам ни од кога тако поклон примила. Али да, разумем. Ви сте као Краљица навикнута да осећате блаженство поклањања, да друге усрећавате. Ја дакле примам тај спомен као да је цвет нз ваше баште, који не може увенути ! Госпођа Гунтеровица вратила се кући задовољна собом. Пред кућом заотаде. На клавиру у сали, од које прозори беху отворени, свираше некакав мајстор са пуно силине и душевности. То не може бити Паула.... Ко то свира? Срце да препукне од жалости када су се опет видели, ах, та је реч толика навика, нису се могли видети, само су се загрлили. Синовац госпође Гунтеровице, онај младић чију је једну композпцију Ирма пре толико година певала, који је своје рођаке и у овој иаланци већ јеном походио, опда кад га је олуја натерала да преноћи на Фрајхофу, који је Ирму тада видео не слутећи ко је онн, тај младић беше сада, као што му беше предсказано, потпуно ослепио. Он беше постао велики уметник на клавиру, а своју несрећу сносио је мушки. Госпођа Гунтеровица представила је свога синовца Краљицп још истога дана у вече. Као први доказ својега пријатељства према Гунтеровици, Краљица наименова њенога синовца за свога дворског виртуоза и рече- му само да причека који дан док Краљ дође и потврди његово пово звање. 13. Краљ беше стигао преко ноћ не јављајући ником ништа кад ће доћи. Хтео је да избегне свечани дочек. Он се сматрао као гост код своје жене, јер он је само за њу и припремио овај скромнн летњиковац. Сутра дан рано упутио се Гунтер у свечаном руву са свпма декорацијама од своје куће у мајур. Од оне последње аудијенције у којој је благодарио за орден, Гунтер више никако не беше видео Краља. Он беше прибран. Дворске Форме у својој укочености имају бар ту добру страну, што не допуштају тренутна расположења. Иде он тако новопросеченнм путем, и на један пут сети се Еберхарда. Јутро, планински ваздух, војничка униформа, све беше. као пре толико десетина година. Еберхард је називао суровошћу сваку Форму учтивости без осећајне садржине, он захтеваше да је човек у сваком тренутку свога живота истинит, да никада не употреби ни Форму, ни реч која му не долази са срца. Гунтер је у својој усамљености увидео