Отаџбина

12

УСПОМЕНЕ СА СКАДАРСКОГ ЈЕЗЕРА

— А чобани ђе бејаху, Малиша брате ? — Чобани се одмах разбјегли, јер та стока не бјеше племенска, него трговинска. Еле, како се ми отисни низ блато, оне овце што осташе, потеци за нама, а стало их блејање, да се чојку коса најежи. Кад биомо близу Врањине. иретеци нас Мурићи и Крајињани, па састави своје лађе овако — преплете прсте). Ило Машов викну арбанашки : «с пута, море ! ?' Они једанак иросуше огањ, а ми исто, па јуриш ! кроза њих и уминусмо.. . Не би нас мртвијех, н' ако рањенијех десетак. А налазили смо по трп зрна у једном браву.... — Бога мн. Малиша, ја се надах што љенше чути ! рекох му зијехајућн. — Ама. чоче, ја сам обрекао е ћу ти кажевати оно, што сам својим очима гледао. Сад, ако ти је мило, да ти причам што сам од другијех чујао, то могу, али се не бих клео да ће све бити истииа.... * * * — Тебе је, гошподине, грожница тресла ? Ти си трабуњао ? — Нијесам, Малиша, него видио, а ево шта. Они тамо ненриступни ритеви. прометнуше се у нјесковита жала. Грдне тичурине, што међу врбљацима чуче, постадоше господске позлаћене лађе, те се отискоше по језеру. Из њих допираше умиљато пјевање, а кад ми се примакоше. впдјех красне момке у оклоппма и још краснијих дјевојака, — све им, брате бнсерни ђерданн око бијелијех вратова. Кад пјесма би у највшпем јеку, зазвонише звоиа но Зети, а по мноштву њених превнсоких дворова забубњаше бубњи и затрубише трубе. Мене трнци ирођоше, и рекох : «знао сам да је Зета, лијепа, да је у њој цвијет наше госпоштине и расадник витешки, али се оволикој дивоти ннјесам надао ! Кажите ми рашта је ово весеље !» ■— Кад ја то запитах,